Jedan od glavnih zadataka Lakanovog poznog učenja bio je da se razradi teorija privida kao rešenje za problem pristupa realnom. Badju se, na sličan način, susreće s problemom privida tokom svog ispitivanja da li bi se jedna ne-destruktivna strast za realnim dala omogućiti putem čina suptrakcije, operacije koja razotkriva nesmanjivi procep između realnog i njegove pri-vidnosti. Cilj ovog rada je da, ispitujući strukturalne implikacije ovih dvaju radikalnih pokušaja da se pristup realnom teorizuje putem privida, i nastojeći da osvetli tačke u kojima se oni slažu i razilaze, pokaže da postoji moguće rešenje za sledeći problem: kako je, putem čina koji stavlja u pogon privid ne bi li proizveo minimalnu razliku između realnog i sebe samog, moguće proizvesti radikalni prekid, stvoriti radikalnu novinu u stvarnosti koja je sazdana ni od čega drugog do prividâ?

Da li nauka misli ili ne misli, ova tradicionalna filozofska dilema danas je, prema glavnoj tezi ovog rada, postala inherentna nauci samoj. Štaviše, ovaj rad pokazuje kako sudbina nauke zavisi od njene sposobnosti da se samopotvrdi kao misao. Radna teza ovog rada, stoga, glasi da potvrda nauke kao misli iziskuje tri odluke: prvo, objekt nauke jeste matematički konstruisan objekt; drugo, sa strogo naučnog stanovišta, misao i značenje su strogo razdvojeni; i treće, konstrukcija objekta se, kada je o nauci reč, podudara s određenjem realnog. Realno koje se ovde uzima u razmatranje jeste "stvarnost" koja postoji izvan i nezavisno od naučne konstrukcije objekta. To je zato što nauka, ne bi li konstruisala svoj objekt, mora da uspostavi novu referentnu tačku izvan konstruisanog objekta, a to će reći, realno, koje se onda od starane nauke otkriva kao znanje u realnom, kao znanje koje postoji nezavisno od naučne aktivnosti. Samo se iz ove perspektive realno može smatrati verifikacijom sposobnosti nauke da misli. Što, naprosto, znači da je nauka, da bi bila dostojna tog imena, dužna ujedno da, upravo kao nauka, misli svoju artikulaciju realnog. Dok je u vreme rođenja moderne nauke bog bio taj koji je jamčio postojanje realnog, danas, sa smrću boga, odnosno, s radikalnim odsustvom bilo kakvog jamstva, nauka se suocava sa krizom realnog i stoji pred zadatkom da, iz svojih unutrašnjih razloga, opravda postojanje nekog nezavisnog realnog. To je, prema glavnoj tezi ovog rada, jedini način za nauku da se ne odrekne (for science to not give up as to its desire) ili, što izlazi na isto, da potvrdi svoju sposobnost mišljenja.