NIHIL.NET

nihilizam izmedu tradicije i izazova
15. i 16. XII 2007.OMLADINSKI CENTAR CK13

Ništa je tekst. Tekst o Ništa. Diskurzivna praksa Ništa. Ništa je tekst koji se može razlicito ispisivati i pozicionirati.

Nastavljajuci prostore teorijskih matrica Klub studenata i studentkinja filozofije GERUSIJA organizovao je dvodnevni simpozijum na temu NIHIL.NET. Nakon povesno-filozofskih konceptualizacija i pojmovlja koji proizilaze iz mišljenja nihilizma, postavljala su se pitanje da li i u koje diskurzivne prakse se danas smešta promišljanje Nicega i Ništa. Nihilizam nije samo koncepcija, duhovno strujanje, pravac u filozofiji; nihilizam je povesna zbilja mišljena konstelacijom filozofskih pitanja koja su oduvek u sprezi: (ne)bice, (ne)bitak, (ne)izvor, (ne)prisutnot, (ne)skrivenost, (bez)pocetak, (bez)temelj, (od)daljavanje, višak/manjak, ostajanje/nestajanje, primicanje/izmicanje, ostatak/nedostatak, neuredenost, anonimnost, ambis, ponor, praznina, dezorijentacija, bolest na smrt, strah… Da li se Ništa gradira kao povesno kretanje, nacin bivanja, pocetak mišljenja i stvaranja, logicko-ontološka kategorija, paradoksija, poetska konstrukcija, antiklimaktericna ideologija i kulturna rezignacija, nihilacija religijskog, književnog, pojmovnog, matematickog, ontološkog, muzickog, vizuelnog, teatarskog… stvar je umrežavanja diskursa. Paradoksalno Ništa trasira varijabilne puteve Necega, tako se o onome što je Ništa oduvek vec Nešto (pro)govorilo i pokušavalo govoriti. Gde i kako se danas smešta jedno od osnovnih filozofskih pitanja i da li je savremeno društvo donelo novum nihilistickog bivanja u sasvim drugacije konstruiranim stvarnostima? Da li je virtuelni prostor mesto koje je Ništa? Šta nama danas znace odredbe nihilistickog i koliko su aktuelne? Kroz kakve poretke se preplice tema ovog pitanja i kako ju je moguce uzeti u obuhvat? Koje su to pluralne prakse u kojima se promišlja Ništa i umrežava u savremene koncepcije? Na ova i slicna pitanja izlagaci i izlagacice Gerusijinog simpozijuma NIHIL.NET su odgovarali, problematizirali i otvarali nove teatre mišljenja. Moderatorke programa bile su Milena Stefanovic i Mina Okiljevic. Subotnje nihiLIZANJE otvorio je Dušan Pržulj sa izlaganjem naslovljenim Niceova sepultura. Izdvajajuci govor sumanutog coveka iz Niceovog Zaratustre, koji dolazi pre vremena, Dušan je postavio pitanje neodgovarajuce sahrane boga u cinu njegove smrti, te pojavljivanja novih oblika religijskih formi u okviru današnjice koje je potrebno propitati. Cin ubijanja boga i cin sahrane, sepulture, nisu isto, cin sahrane je ostao nemišljen. Posmrtni govor i sahrana boga se nije desila, sam Nice nije prisustvovao sahrani boga, 'bog je mrtav, ali nije sahranjen'. Odlomak Niceove vesele nauke moguce je prebaciti u jedan od aviona na putu za kule trgovinskog centra, sumanuti covek je ubijen od strane Alahovog mucenika. Sumanuti covek se raspada, bog ostaje živ, najsramnije što je svet imao iskrvarilo je pod udarcem ovoga aviona. Najveca sahrana ikad videna bila je ova sahrana sumanutog coveka. Kao što je Niceov tekst u neku ruku oznacavao kraj jednog veka i najavu sledeceg, tako je i teroristicki cin 11. septembra razaranjem njujorških kula oznacio pocetak 21. veka, koji, po Dušanu, nije sahranio boga i ne pretenduje na diskurse mreže, vec donosi nove konstelacije - zagrljaj religije i filozofije, novi pristupi religiji. Nice je bio svestan da ce se božji covek jednog dana vratiti, da ce to biti sumanutost veca od sumanutog coveka. Božji covek se uvek iznova vraca, samo što nece uvek nositi fenjer. Metaforu fenjera iz Niceovog odlomka Dušan proširuje na orude uništenja. Istorija religije je i istorija paljenja svetih tekstova. Isto tako možemo zamisliti da bi neki buduci božji covek mogao spaliti sve materijalne dokaze da je Fridrih Nice ikada postojao, isto tako da uništi dokaze da je ikada u prošlosti postojao ateizam ili zajednica ubica boga. Buduca vatrena sahrana filozofije se ne može spreciti, jer božji covek dolazi i dolazice opet, buducnost filozofije je tako uvek neka vatra i krematorij. Markovac je u diskusiji prigovorio nešto jako zanimljivo - cin spaljivanja je novi cin znacenja. Derida je pokazao da sam tekst u sebi vec poništava znacenje, vec sam vrši dekonstrukciju, tako bi spaljivanje bilo cin pisanja, novi tekst. Davor Lazic, student trece godine filozofije, predocio je Govor o jednoj prepisci, izmedu Smrti i Ništa, pocinjuci konstatacijom da je Ništa ono što je okupilo i sabralo zajednicu koja se pita o tome Ništa. Pitanje je da li je to nešto novo, to da nas je Ništa sabralo, ili je pak nešto staro. Govoriti o onome što se ne da izreci. Arhaicki narodi - smrt i život kao opoziti su uvek prikazivani u nerazdruživoj sprezi, smrt je uvek Nešto, ona je život. Kod Grka - postavljanje pitanja o smrti, koja je vezana za nemuštost, nejasnost, hypnos i tanatos kao blizance, kao neposrednost, prohodan put, eidolon. Ali ono pada u zaborav, pa se razvija ucenje o pneumi, dahu. Predstava starih Grka o smrti - podzemni svet, prevodenje duše preko reke Stiks u Tartar. Eleusinske i orficke misterije - obecanje besmrtnosti. Smt postaje strateško mesto. Platon. Simbolicka razmena više nije neposredna, vec se posreduje, govori se o kljucarima, o onima izmedu. Kod Grka smrt nije jasno povezana sa životom, postoji jaz, heroj je posrednik. U hrišcanstvu je to Hrist, on sabire raspalost sveta, samo preko njega stiže se do božanskog, dakle on je onaj koji posreduje - kljucar. Smrt je iskušana preko kljucara, ali ona ostaje nešto preko. Epikur - smrt nas se ne tice, ne dodiruje nas. Metafizika prisustva ne dozvoljava smrti da se pojavi kao takva. Montenj - filozofirati znaci navikavati se na smrt. Hajdegerovo mišljenje smrti takode nastavlja tradiciju. Covek je vec mrtav u odredenom smislu, on egzistira kao spreman za smrt (nasuprot epikurejskoj nauci koja jasno diferencira život i smrt). Nihilizam je povesno dogadanje. Jelena Fišic, studentikinja engleskog jezika i književnosti, izložila je predavanje na temu Konstruisanje i dekonstruisanje viktorijanskog romana ili postmodernizam na Faulsov nacin. Postmodernizam se u Engleskoj javlja 50-ih, 60-ih godina, mada se ne može tacno razgraniciti, nastavak je modernizma. Postmodernisticki pisci slave svet znakova, fragmentiranost, besmisaonost, posthumanizam. Stvara se nova forma pisanja, prica postaje nebitna. Novi roman je upravo zbog toga zamro, jer je zaboravio da isprica pricu, raskinuo sa objektivnom realnošcu, sa svetom van teksta. Kontekst je unutar teksta. Ne postoji odredeni stil novog romana, javlja se hibridnost žanrova, granice ne postoje. Roman je parcijalan, nemoguce je sve znati, nema svemoguceg pripovedaca, bogolikosti pripovedaca. Roman Džona Faulsa Ženska francuskog porucnika - na prvi pogled izgleda kao klasicni viktorijanski roman - linearnost, uvid u stanja svih likova… Zbunjuje cinjenica da se prica iz perspektive nekog ko živi sto godina kasnije. No ovo je iluzija viktorijanskog romana - samo da bi se dekonstruisale sve njegove konvencije, pokazuje se licemerje tog doba bez namere nekog prevednovanja i pripovedanja. Posmatranje uloge žene u viktorijansko doba - uvek žena nekoga, senka, udaja je njeno odredenje. Ali glavni lik je ženska, femme fatale, postmodernisticki lik. Sara je olicenje neke nove žene, koliko se to može biti u surovom i rigidnom okruženju. Intertekstualnost, reciklaža kulture otelotvorena obiljem citata iz dela prošlosti, igranje sa komadima, parcicima, tekst dobija smisao referencama na druge tekstove, pozivanje na Darvina (koji je Antihrist u ocima viktorijanaca, jer je poljuljao klasicna nacela). I pisac je na neki nacin jedan od likova. Likovi se opiru, izmicu kontroli. Nova realnost romana. Ima tri moguca završetka, time je uloga citaoca aktivnija. Bog je mrtav a sa njim i bogoliki pisac, nije bitna prica nego nacin kako se prica prica. Pisanje je igra bez pravila, kao i život, ne postoji konacan odgovor i zbog toga ne treba tugovati. Posmatranje postmodernizma kao neke vrste nihilizma. Nakon popodnevne pauze nihILUZIJE je nastavio razvejavati Mark Lošonc, student filozofije druge godine, na temu Nedostatak politickog nihilizma. Promišljanje politike i nihilizma upucuje na to da je politika u krizi, da nema vrednosti, nema merila na osnovu kojih bi se moglo delati. Ali postoje autori koji se kriticki odnose prema ovakvim odredbama. Potrebna je obnova filozofije politike koja bi išla od marksizma, Altisera, Ransiera… Zašto se govori o obnovi, povratku, kao da je nešto izgubljeno, kao da je izgubljeneo najvece blago filozofije - politika. Hana Arent - fragmenti koji mogu biti razumljeni i kao produžetak, ali i kao tekst napisan protiv Bitka i vremena. Oslobadanje od predrasuda o politici, ali i suocavanje sa idejom da je covek zoon politikon. Po Arentovoj covek je apolitican, politicka supstancija kao takva ne postoji, politika nastaje izmedu ljudi. Suštinsko svojstvo politike je da je ona nihilisticka. Politika se ne može zahvatiti u izuzecima, vec je ona sama kao takva izuzetak. Ransier - politika je retka. Analize Hane Arent - promišljanje totalitarizma, fenomena uzora (preko analize Kanta), revolucija. Žižek - spor sa nihilistickim diskursom, kritika shvatanja da smo u postideološkoj epohi. Projekat ponavljanja Lenjina, ne Marksa (akademska pomodnost - poricanje politike). Jedino ponavljanje Lenjina omogucava da potkopamo konsenzus liberalnog diskursa. Lenjin je ponovio revoluciju, rascep izmedu dve revolucije je ponavljanje rascepa (francuske i oktobarske revolucije). Akt obrtanja, suprotstavljanja - nihilisticki akt. Trenutak politickog nihilizma, jedinstvene kontingentne okolnosti, jedinstvena intervencija. S druge strane gest ponavljanja. Ponavljanje neponovljivog - paradoksalno kretanje. Apsolventkinja na komparativistickoj književnosti Dragoslava Barzutje svoje izlaganje zapocela multimedijalnim prikazom hiperteksta, Valerijevih stihova i njenih nadopisivanja, uz muziku Filipa Glasa, a zatim izložila predavanje na temu "Svet je daleko, moram te nositi" - Legitimacija Valerijeve poezije metaforama nihilistickog doživljaja. Nihilizmom se prevladava metafizika. Ništavilo se tek u nihilizmu otkriva kao pravo ništavilo, koje je nužnost i ishodište ljudskog bica. Protivnici nihilistickog književnog stvaralaštva obasipaju ga savetovanjima kako i cime da se spasi svoje protivrecnosti i iz ništavnosti da se vrati u punocu. Ali mnogi od tih saveta neautenticni su i nestvarni. Vrednost višeg poretka koje joj preporucuju najcešce je metafizicka, punoca bitka koja se nudi u zamenu za Ništa vecinom je samo punoca romanticarske subjektivnosti i njene apstraktne humanosti. Ona predstavlja u stvarnosti modernog vremena samo još neistinu, epigonsku i neautenticnu mistifikaciju iz koje nastaju književna laž i pseudo-književnost.

Nedeljne nihilisticke diskusije otvorio je Miloš Krneta sa izlaganjem naslovljenim Upotrebljivost i funkcionalnost. Povezujuci Bodrijarove teze sa tezama Tim O'Reilly-ja putem bodrijarovske dihotomije privida i smisla, Miloš pronalazi mesto nihilizma u web prostorima, koje nam je vizuelno i prezentirao. Postavljajuci pitanje Da li posmatramo promenu ili promenu nacina promene sveta?, nihilizam je smestio u jedan sasvim savremeni kontekst mreže i time dao odgovor na Bodrijarovo pitanje - koja se nova pozornica može otvoriti na kojoj bi se ponovo mogle odigrati NIŠTA i SMRT kao izazov, kao rizik.Objašnjavajuci blog i sajt sfere, on smatra kako je nihilizam svoj 'smisao' preveo u ono funkcionalno i upotrebljivo. Ako smo svi mi, kao i ceo svet, po Bodrijaru, ušli u simulaciju, ravnodušnu sferu odvracanja gde se rada nihilizam, onda se efikasnost korišcenja sistema ogleda u tome da on treba da bude prilagoden i pocetnicima i ekspertima. Smisao je smrtan, prividi su besmrtni - potrebno ih je estetski i efikasno dokumentovati. Predavanje Darka Markovca, master studenta filozofije (koji je, kako je najavila moderatorka, inspirisao samog Markiza de Sada) na temu Hajdeger i Nice - problem nihilizma, pretvorilo se u teatar govorenja, pevanja i izvinjavanja onima koji su došli da slušaju njega, a on im ne može ponuditi Ništa, zatim u opersko pevanje, pa improvizirano objašnjenje ekonomije poklona i toga kako je Ništa uvek mnogo više nego što recipijent može da primi. Šopenhauer govori o davanju i primanju datog koje se opet daje, davanje i primanje su uslovljeni jedno drugim. Strateški momenat ovog izlaganja ogleda se u tome što posle ovog cina priznanja niko Darku ne može da prigovori kako nam Ništa nije dao. Ovakve ekonomije mogu da se posmatraju u raznim ljudskim odnosima, npr. u emocionalnim, kada se zaljubljeni obavezuju da jedno drugom daju. Ono što se jedino može dati jeste Ništa, a Ništa se ne može dati. Ovakva vrsta donacije se razlikuje od ove prethodne (koja se tice reciprociteta). Obavezu poklona stvara primanje, publika može na osnovu toga što Ništa nije primila da zakljuci kako izlagac Ništa nije dao. Ali, da li se Ništa može i(li) ne može dati? Kakva bi to vrsta donacije bila? Donacija koja se uvek može dati a nikad se ne može primiti, pošto se ne polazi od primanja, ovde nije na delu donacija korisnog karaktera. Suština davanje je u onome koji daje, on daje uvek više nego što primalac može da primi. Davanje Nicega je donacija božanskog karaktera. Nasuprot logike korisnosti (povezane sa prethodnim predavanjem) ovde se zagovara logika trošenja (Bataj). Primat je na davanju a ne na primanju. Nova vrsta etike koja bi pocivala na donaciji i beskorisnosti, na davanju koje nije uslovljeno nikakvim primanjem. Mislim da je ovo predavanje bilo odlicno, uopšte nije bilo neozbiljno kako je možda na momente izgledalo, ovaj performerski gest je sjajno objasnio važne teme davanja, primanja, ekonomije poklona, ekonomije Nicega itd. Sledece predavanje održao je master student filozofije i multimedijalni umetnik Ivan Radenković, na temu Neantizacija sveta u Sartrovoj filozofiji. Polazeci od ranog Sartrovog spisa O imaginarnom (koji je pisao pod dejstvom hašiša), postavlja se pitanje o onom izvesnom i o onom verovatnom, kroz razlicite moduse svesti. Svest je primarno shvacena kao odnos. Iako se analiziraju imaginarni akti, oni su shvaceni kao konstituenti svesti, kao znacenja svesti, za nesvesno nema mesta ovde. Svest apsorbuje kompleks razlicitih predstava, to je iluzija imanencije. Shvatanje reciprociteta svesti i predmeta prevazilazi shvatanje po kome su predstave jednostavni elementi svesti, kao da je svest neko okupljalište predstava. Problem je u tome što se predmetnost razume kao svojstvo svesti, bitak se razume kao korelat. Kroz proces zamišljanja svet se neantizuje, svako bice u svetu definiše svet kroz mnogo odnosa. U predstavljajucoj svesti je malo drugacije. Svaka promena u svesti ne rezultira time da se cela svest menja (to je problem), ovde se provlaci huserlovska ideja invarijantnosti u varijacijama. U percepciji se predmet uci, to je prilicno instrumentalno odredenje percepcije (za razliku od Merlo-Pontijeve odredbe). Izvesnost predstave se pokazala kao svest, medutim, Sartre ce imaginarno shvatiti kao implicitni smisao stvarnog koji se pojavljuje na osnovi sveta. Predstavljajuca svest postavlja svoj predmet kao ništavilo, tako da je svet koji leži u osnovi svesti kao imaginarni svet, svet u kome je predmet konstituisan van njega, ali sa svešcu koja je u svetu. Svest koja predstavlja poništava svet dok svest sveta motiviše predstavljajucu svest kao shvatanje posebnog smisla situacije. Nakon popodnevne pauze izlaganje je nastavio Ðorde Hristov, student filozofije cetvrte godine, na temu Metodski nihilizam fizicke kosmologije. O epistemološkoj vrednosti antropickog principa. Ovaj rad problematizuje nove pojave u savremenoj nauci, kao što su nemogucnost principa klasifikacije nauka koje su odmakle od empirijske verifikacije, zatim bliske veze izmedu posmatraca u nauci i posmatranih fizickih procesa (konkretno u kosmologiji), dakle o fizici koja problematizira status coveka u prirodi i povratno njegov odnos spram nauke. Posebno se analizira antropicki princip koji se javio kao rezultat na mnoštvo zakljucaka o ulozi posmatraca u vezi sa problemom vrednosti univerzalnih konstanti. Fundamentalne konstante u prirodi zavise nužno od postojanja posmatraca. Teza o fino podešenom univerzumu dovodi do zakljucka da bi svaka mala izmena u vrednosti tih konstanti rezultirala u nemogucnosti postojanja života, postojanja posmatraca. Antropicki princip ima preduslove u kopenhagenskoj predstavi kvantne mehanike, u evolucionoj teoriji i kosmologiji, postoji više vrsta antropickih principa. Ðorde se poziva na tzv. slabi antropicki princip. On dobrim delom vuce korene iz filozofije, u dokazima za postojanja boga, zatim odnosa priode i coveka. Kantovo shvatanje forme svrhovitosti - priroda je uredena kao harmonicni poredak tako da nama omogucava saznanje. Ovde se radi o formi svrhovitosti, a ne o pojmu (time se izbegavaju teleološke implikacije). Tako funkcionira i antropicki princip, njime je omoguceno naše postojanje kao posmatraca. Antropicki princip je blisko povezan sa opservacionim selekcionim efektima. Selekcioni efekti - predrasude u istraživanjima, nereprezentativni uzori u istraživanju, Bekonovi idoli, Hegel govori o menjanju predmeta cim mu pristupamo. Opservacioni selekcioni efekti nisu vezani za urodene predrasude, niti se ogledaju u neprimerenosti metode u istraživanju, vec nam govore o efektima koji proizilaze iz samog postojanja coveka (kao posmatraca) i kojim je uslovima u nauci to postojanje pretpostavljeno i omoguceno. Tako bi antropicki princip bio teorija opservacionih selekcionih efekata - kroz razlicite formulacije oni se pokušavaju se otkloniti. Naše postojanje je jedna predrasuda, pretpostavka, koju ne možemo otkloniti, jer da ti parametri nisu takvi kakve ih opserviramo mi ne bi mogli govoriti o postojanju posmatraca. Vrednost parametara uslovljava i naše postojanje. Radi se o kontingentnom principu, ovde se govori o sintetickom sudu a posteriori, putem skupljanja empirijskih cinjenica se došlo do formulacije tog principa. Ukoliko ovom principu želimo da damo znacaj u nauci, onda moramo tvrditi analiticki status ovog suda, to da on jeste a prirori, da bude neprotivrecan i da važi u svim mogucim svetovima. Da bi ovaj princip imao epistemološki znacaj u nauci, on mora imati status analitickog principa. I u filozofiji ima primera pokušaja otklanjanja selekcionih efekata - Bekon, Kant… Huserlova analiza fenomenološke redukcije i vremenske svesti dovodi se u vezu sa opservacionim selekcionim efekatom. Netematizovanje prirodnog stava i stava koje se pretpostavlja u svakodnevnom i naucnom iskustvu se mora propitati. Ali, ukoliko odbacimo tezu postojanja sveta, mi necemo imati sadržaj svesti, predmetnost intencionalnog akta ce izostati, u tome se ogleda paradoks fenomenologije. Prirodni stav ne može da se u potpunosti otkloni, on uvek uslovljava fenomenološke analize, pa i onda kada pokušava da se izbegne teza postojanja putem jezickih akata, imaginacije i secanja. Ðorde zakljucuje da antropicki princip jeste analiticki stav i ne može se osporiti njegova vrednost cak ni kroz Huserlovu fenomenologiju. Ozren Lazic postavio je pitanje Da li filozof može biti radikalni nihilista?, smatrajuci da ne može i da je to iskustvo rezervirano samo za religijski doživljaj koji se ne može opisati i misliti, samo osetiti. Niceova tvrdnja da bi nihilizam mogao da bude božanski pogled na svet vuce na prvi hrišcanski stav o tome da je bog stvorio svet iz nicega. Prvo Ništa pa svet! Bog još može samo gledati Ništa. Nihilizam je svojstveniji veri nego filozofiji. Zato Niceova tvrdnja da je bog mrtav i govori o tome ne da boga nema, vec da bog nije spoznat ili se ne može spoznati, što ne pomucuje onoga koji veruje. Nice je negirao postojanje filozofskog boga a ne hrišcanskog boga iako je on bio na meti. Ozren zakljucuje da filozof kao radikalni nihilista nije moguc. Saša Hrnjez predavanje Istina ništavnosti: zavodenje odsutnog nije licno izlagao, jer je fizicki bio odsutan (Saša je trenutno na master studijama u Italiji), što je samo potvrdilo moc Ništenja i njegovog zavodenja. Autora nema, teksta nema, a to Ništa vro je zavodljivo. Maja Solar je procitala tekst na italijanskom jeziku (koji uopšte ne poznaje) uz 'magijsku' muziku, a tekst je fragment Niceovih citata o eliminaciji stvarnog sveta, o Platonovom crvenjenju od srama, zatim Bodrijarove recenice, pa recenice koje ništa ne znace, samo su slucajno redanje italijanskih reci, i zakljucna recenica: ja sam varka. Ovo citanje na stranom jeziku objašnjava se iz konteksta bodrijarovske price o zavodenju, jer zavodi ono što je Drugo, Stranost, Objekta, dakle strani i nepoznati jezik, ono što je neshatljivo, istovremeno odsutno i prisutno. Cista igra sa znacima i glasovima stranog jezika. Zavodenje je ono nihilisticko jer ruši ustaljeni red pravila, jednosmernost, prozirnost i banalnost. Autor nema Ništa da kaže o temi ovog simpozijuma, stoga je odlucio fizicki da odsustvuje, što više govori o nihilizmu nego njegovo prisustvo. Rec je o pukoj naznaci, najavi necega što se nikad ne desi, nikada ne dode i ne pojavi, ne izade u neskrivenost. Profesor dr Damir Smiljanic zatvorio je simpozij radom na temu Metafizika samoubivstva. Jedan previden nihilisticki projekat i njegove konsekvence. Profesor je prošlog semestra dao obecanje tadašnjim studentima druge godine filozofije, kako ce im ispricati ko je pre Nicea rekao da je bog mrtav. Ovim radom ce pokušati odgovoriti da li je uopšte moguc radikalni nihilizam, možda kroz neku vrstu konstruktivne autodestrukcije u projektu metafizike samoubivstva. Ovde Nešto odmah prelazi u Ništa, samo živo bivstvo je preduslov ubijanja, (samo)ubistvom ono ne nestaje, vec ostaje iza njega leš. Cini se da je akt suicida ogranicen na pripadnike ljudskog roda, svesnost i volja onoga što se cini su preduslovi. Svojevrsnim metafizickim eksperimentom, iskušavanjem, pojam samoubistva mogao bi se proširiti na pojma samoubiVstva. Šta smatrati pod time? Nije li ovo contradictio in adiectum? Anihilacija bivstva, njegovo uništenje, onda bi pretpostavljalo volju, želju, odredeno vreme, svrha bivstva bi onda bila da ne bude. Ipak u istoriji filozofije postoji teorija koja se bavi unuštenjem bivstva, samoubivstva, u jednom previdenom metafizickom projektu, u delu Filipa Majnlendera. Njegovo glavno delo jeste Filozofija izbavljenja. Bivstvo se samo od sebe može uništiti, postupkom personifikacije. Transcendentalno bivstvo jeste Bog. Ali on je umro, potpuno se uništio i njegova smrt prešla je u život sveta. Ali ako bog nije hteo da postoji zašto još uvek postoji svet? Samo preko imanentne oblasti sveta bog može preci iz bivstva u nebivstvo. Iskonski poriv za uništenjem se preneo sa transcendentne na imanentnu sferu, u vidu iskonske volje za smrcu. Razmatra se postepeno slabljenja sile, ubrzavanje smrti procesa u neorganskom svetu. Volja za životom i volja za životom objašnjava se kod biljki, životinja i coveka. Transfer ens realissimum u nihil negativum. Na kraju, profesor Smiljanic je prisutne nihiliste i nihilistkinje upoznao i sa kracim prikazom zanimljive biografije ovog filozofa. Radovi sa ovog simpozija ce uskoro biti objavljeni u novom casopisu Gerusije, a sledeci mini-simpozij najavljen je za februar, na temu FILMA. Ahaaaa.

http://pantomimiccarka.wordpress.com/2007/12/25/26/