gerusijaubunkeru

           U periodu od marta 2006. do marta 2007 održano je ukupno 15 različitih razgovora, na različite teme i sa različitim uvodničarima. Zajednički imenitelj u tom varijetetu dešavanja bili su prostor (Bunker u Železničkoj ulici), tajming (svaka druga nedelja u mesecu) i motiv za promišljanjem, diskutovanjem i druženjem.

Ispod možete pročitati recenziju celog ''projekta'' koju su napisali Saša Hrnjez i Darko Markovac 2006.godine :

FILOZOFSKI  RAZGOVORI

Saša Hrnjez
Darko Markovac

koncept filozofskih razgovora
Već duže vreme se primećuje vladavina jednog stanja opšte intelektualne ravnodušnosti i umora. Čini se kao da su sva pitanja suvišna, a odgovori iscrpljeni. Upitnost i kritička oštrina gotovo da su postali prepreka i otežavajući faktor, mana koja se ne oprašta ukoliko se živi bezbolna sigurnost postojanja. Ako danas društvena cena ide više uz onog koji manje pita, na taj način, put ka jednom novom obliku zatočenosti i zatvorenosti biva otvoren. Korisnim ćutanjem i notornom nezainteresovanošću za svet koji nas okružuje prazni se prostor, koji onda biva popunjen konformizmom, formama lake zabave i isključivim ideološkim rešenjima. Međutim današnje vreme ne postavlja ništa slabije izazove pred svaku intelektualno odgovornu osobu nego što je to bilo u prošlim dobima. Stoga je bilo potrebno pronaći slobodan međuprostor za pojavu jednog drugačijeg senzibiliteta, okrenutog ka filozofskom mišljenju, propitivanju i intelektualnom angažmanu. Sa tom mišlju ljudi okupljeni oko Kluba studenata filozofije ''Gerusija'' izrazili su nameru da se u delo sprovede koncept filozofskih razgovora. U periodu od marta do jula 2006. godine, svake druge nedelje u mesecu, studenti i studentkinje filozofije i svi oni koji su zainteresovani za polemički ton okupljali su se u prostoru Studentskog kulturnog centra, poznatog kao Bunker, i u jednoj slobodnoj i opuštenoj atmosferi raspravljali različita pitanja. Osnovna ideja je bila da se kroz izbor tema i način rada aktiviraju svi oni obrazovni i intelektualni potencijali koji na Univerzitetu ne nalaze priliku za svoj život. Takođe je od samog početka važilo i to da teme kao srž okupljanja i razgovora ne budu samo usko filozofske, već da filozofija i filozofski način promišljanja stupi u komunikaciju sa svim srodnim duhovnim profilima: i sa poezijom, psihologijom, filmom, politikom itd. Povezivanjem sa ovim različitim oblicima duhovne aktivnosti filozofija ne gubi svoju suštinu. Naprotiv, ona time dobija neophodnu širinu i sadržajniji horizont za uvid u duhovnu situaciju čoveka ojačavajući svoje stvaralačke domete. Naša misao sastoji se u tome da filozofija ne treba da bude jedna školska arhiva znanja, već i težnja ka drugačijoj kulturnoj sadašnjici, svojevrsna legitimacija kulture kritičnosti i praksa dijaloga i stvaranja. Gledano iz ove perspektive, komunikacija između onih koji promišljaju aktuelne filozofske probleme dragocen je i neophodan element u uspostavljanju jedne oštre samosvesti koja je u stanju da markira pitanja značajna ne samo za filozofsku percepciju stvari već i za opštu obrazovanost duha. Filozofski razgovori u tom smislu predstavljaju pokušaj izlaska jednog modusa mišljenja koji je dugo vremena (bio) sputavan.

Svaki filozofski razgovor u stvari je proizilazio iz individualnih interesa i namere svakog učesnika ponaosob da se određeni sadržaji koji zavređuju misaonu pažnju iznesu i pretresu u zajedničkoj komunikaciji. Drugim rečima, tema svakog susreta dolazila je kao predlog studenata zainteresovanih da kao uvodničari razgovora pripreme ono što oni smatraju da je bitno i plodotvorno za diskusiju. Na taj način želelo se izaći u susret individualnim interesovanjima i izborima i doprineti opštoj raznolikosti u temama i pristupima. Slobodom učestvovanja i davanja predloga za teme i oblasti kojima se želi pristupiti stvaraju se uslovi za ispoljavanje i oslobođenje svesti koja je sposobna da pita o sebi i drugima. Njen kontekst neposredno je vezan za razgovor i komunikaciju kao bitan oblik duhovnog i filozofskog izgrađivanja. Posle četvoromesečnog dešavanja u Bunkeru i deset različitih skupova sigurni smo da je između površnog blebetanja i navalentne logodijareje, čime domaći javni diskurs obiluje u velikoj meri, moguće pronaći mesto i za ozbiljan, slobodan dijalog na važne intelektualne teme. Dijalog koji nije krvožedna borba protiv sagovornika, već zajednička borba sa sagovornikom, a protiv vlastitih nedoumica i nejasnoća.

curriculum (mart 2006 - jul 2006)
Prvo okupljanje pod imenom «Filozofski razgovori – Gerusija» održano je  pod nazivom Blizina granice (ne)normalnog. Uvodničarka je bila Magdalena Stanimirović, apsolventkinja filozofije na novosadskom Filozofskom fakultetu, inače redovni posetilac domaćih i stranih simpozijuma, seminara i predavanja. Svoje izlaganje ona je koncipirala oko problema ’bolesti’ i njihovog statusa, kako u Frojdovom delu tako i u praksi psihoanalize. Posebno je ukazala na momenat ’histerije’, koji je pod imenom bolesti okupio određeni broj simtoma čiji su nosioci uglavnom bile osobe ženskog pola. Instistirajući na temeljnom razgraničenju psihoza od neuroza ona je pokušala da pokaže kako psihoanaliza nije bila podjednako efikasna u lečenju psihoza koliko neuroza. U diskusiji su se otvorila pitanja čiji je opseg dotakao sledeća područja: odnos psihoanalize, psihologije i psihijatrije, status bolesnika i lečenje medikamentima, odnos pacijent/lekar kao temeljan odnos filozofije (odnos učitelj/učenik), društvena uloga ’etikete’ histeričarke, Frojdov odnos prema sledbenicima (psihoanaliza i prakse isključivanja).

Drugo okupljanje je održano pod nazivom Neki filozofski problemi u neurozi: moguća uloga filozofa u tretmanu neurotskih smetnji. Uvodničar u temu je bio Vladan Beara, profesor psihologije i psihoterapeut, koji je predstavio svoje viđenje uloge terapeuta u savremenom društvu, ukazujući na izvesnu sličnost terapeutskog poziva sa pozivom profesora filozofije. On je izneo nekoliko primera kako bi ilustrovao profil ljudi koji se najčešće javljaju psihoterapeutu, a koji zbog nedostatka filozofskog obrazovanja, postavljajući sebi izvesna filozofska pitanja često misle da s njima nešto nije u redu. Tako je terapeut, u istoj meri koliko i filozof, upućen da drugome postavlja pitanja i tako uči pacijenta navici da i sâm postavlja slična pitanja. On ističe da pitanja nisu štetna za pacijenta. Naprotiv, iako su na izvestan način ugrožavajuća (budući da dovode u pitanje poglede i njegov način života) ona mu isto tako pomažu da kroz praksu ’pitanja i odgovora’ promeni svoje ponašanje (koje se najčešće manifestovalo nasiljem prema okolini, ženi, deci, kolegama na poslu). Nadovezujući se na ’Da-sein psihologiju', u filozofiji on vidi jednu mogućnost za praktičnu institucionalizaciju ’praksi ispitivanja’ koja će pomagati ljudima da tolerantnije i mirnije žive sa okolinom. U diskusiji su otvorena sledeća pitanja: pitanje uloge filozofije kao savetovališta, pitanje odnosa psihologije, filozofije i terapije, pitanje evropocentrizma.

April je započeo sa temom Seksualnost i politika. Uvodničar je bio Darko Markovac, diplomac filozofije i autor više radova iz oblasti savremene i postmoderne filozofije. On je prateći filozofe kao što su Fuko, Delez i Bodrijar diskurs o seksualnosti postavio u odnosu znanja i moći. U seksualnosti govori moć, odnosno, politika. Seksualnost takođe postaje mesto na kojem treba tražiti odgovore na mnoga pitanja o nama samima. Stoga je ona jedna vrsta govora u kojem je već uračunato pitanje istine. Zato Zapad nikad nije imao jednu ars eroticu, već nauku o seksu, scientia sexualis. Vrlo interesantno pitanje koje se pojavilo tokom diskusije ticalo se veze seksualnosti, rizika i smrti. U vremenu polno prenosivih virusa, seksualnost je postala mesto smrti, sa visokim faktorom rizika, ono od čega se treba čuvati. Sa druge strane, noseći veliku meru nereda, seksualnost je uvek provocirala i bila izazov političkoj volji za moć. Širenje straha od smrti unutar same seksualnosti deo je tog diskursa moći koji vlada željom za kontrolom.

Četvrto po redu okupljanje održano je pod nazivom ’Matrix i globalizacija dosade’. Uvodničar je bio Dušan Pržulj, student treće godine filozofije u Novom Sadu. Temu okupljanja, inače veoma popularnu u svetu, Dušan je pokušao izložiti kroz prizmu sveprisutnog fenomena dosade u savremenom svetu. Međutim, za razliku od većine autora, dosada kod njega nema samo negativnu konotaciju. Nasuprot tome, on ističe njenu ambivalentnost, ukazujući na njene stvaralačke potencijale. Stoga su za njegovu analizu bitna sva tri dela filma 'Matrix', što je veoma neuobičajeno u naučnoj praksi gde se najčešće insistira samo na prvom delu. Tako on ističe da je 'Matrix' u stanju da nam kaže nešto više o stvarnosti savremenog sveta. Sekvenca filma, u drugom delu Matrix-a, na kojoj Dušan insistira jeste susret Nea sa 'ženskim subjektom', kojeg u filmu igra Monika Beluči, kada oni sklapaju sporazum koji će Neu omogućiti da dopre do centralnog sistema. Ključni ulog sporazuma jeste poljubac koji Nea treba da odvede do centralnoga sistema, a ženskom subjektu da ukaže kako postoji još nešto interesantno u ’Matrix-u’. Stoga je prema njemu, ključna rečenica filma ’ovde je sve dosadno’. Ona vodi dalju naraciju filma i omogućava sav dalji razvoj. Dosada se tako pokazuje kao produktivno sredstvo da se izađe na kraj sa dosadom. On predlaže stvaranje dosade kao moćnu strategiju koja bi se mogla usmeriti protiv današnjeg globalističkog sistema. Pitanja otvorena diskusijom: Matrix – stvarnost i/ili simulacija, dosada kao sveprisutan fenomen, dosada kao strategija i/ili stvaralačka praksa.

Peto po redu okupljanje održano je pod nazivom Evropski identitet. Uvodničar je bio Hrnjez Saša, apsolvent filozofije iz Novoga Sada, takođe redovni učesnik domaćih i stranih simpozijuma, seminara i predavanja. Saša Hrnjez je pokušao da putem filozofske reference obuhvati najeminentnije i najrelevantnije autore po tom pitanju i da tako pokaže u kolikom stepenu je pitanje evropskog identiteta povezano sa filozofskom tradicijom, a što je opet u sebe moralo uključiti razmatranja o dnevno političkim pitanjima (pitanje statusa Evropske unije i njenih država članica). Osnovna teza izlaganja se oslanjala na Gadamerovu, ali već i Huserlovu ’kritiku istrumentalizacije jezika’, koja se u Sašinom kontekstu pokazala kao odskočna daska za kritiku Evropske unije i njene matematičke logike (sve je podređeno ekonomiji računa i planiranja). Sa druge strene, on je poput nekih eminentnih evropskih mislilaca, na primer Derida, istakao neophodnost afirmacije Drugačijeg mišljenja, nesvodivog ni na kakvu logiku računa ili silogizma. Njegov osnovni princip bi bio tolerancija i poziv upućen Drugome. Pitanja otvorena diskusijom: evropski identitet i filozofska tradicija, Drugi kao pretnja identitetu, identitet kao politička maska, Evropska unija kao zadatak (započeti projekat).

Prvi termin u maju bio je rezervisan za projekciju filma Waking life američkog režisera Richarda Linklater-a. Razgovor koji je usledio posle filma odvijao se pod naslovom Stvaranje bliskosti sa post-mortem perspektive, a uvodničar je bio Nenad Ivanović. S obzirom da je film prikaz iskustva čoveka koji se nalazi negde na granici između života i smrti, njime se na upečatljiv i vrlo originalan način otvara pitanje značenja smrti, svesti i budnosti, odnosa svesnog i nesvesnog, sna i smrti. Uvodničar se u svom prikazu filma usmerio posebno na pitanje nedostatka međuljudske komunikacije i mogućnosti stvaranja bliskosti u svetu kapitalističkog društvenog aparata, globalističkih ekonomskih odnosa, potrošačkih manira i opšteg obezličenja čoveka. Pitanje: gde je pojedinac danas, postavljeno je u jasnoj relaciji sa porukom koju emituje film. Egzistencijalističko i fenomenološko čitanje filma uvodi buđenje kao njegov lajtmotiv. Imperativ buđenja pojedinca iz stanja neprekidnog sna jeste u stvari zahtev za njegovim okretanjem ka vlastitoj slobodi i odgovornosti, stvaralačkom životu i svesnoj aktivnosti.

Sedmo po redu okupljanje je bilo posvećeno 30-oj godišnici smrti Martina Hajdegera, po nekima najvećeg filozofa XX-og veka, pod nazivom ’Kraj filozofije i mogućnost mišljenja– Heidegger vivant’. Uvodničar je bila Hana Kukučka, apsolventkinja filozofije iz Novog Sada, takođe redovni posetilac brojnih simpozijuma, predavanja i seminara kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ona je dala naziv svome predavanju imajući u vidu jedan raniji seminar o Kjerkegoru, održan pod sličnim nazivom u Parizu l964-e, a na kojem je između ostalih prisustvovao i Hajdeger sa tekstom ’Kraj filozofije i zadaća mišljenja’. Naziv njenog predavanja je stoga samo aluzija na ono još uvek ’živo’ u Hajdegerovoj misli. Dakle, prema njoj, Hajdeger ne samo što nije umro nego je on jedan od mislilaca sa čijim mišljenjem tek treba da se sretnemo. Drugi po redu mislilac čije nam mišljenje tek predstoji kao zadatak jeste Marks. Ona kritikuje Hajdegerovu kritiku Marksa, koja preko ’11-e teze o Fojerbahu’ pokušava Marksa smestiti u metafizičku tradiciju Zapada. Nasuprot tome, ona ističe neobičnu sličnost Hajdegerove i Marksove misli. Ona tako ukazuje na susret dvojice mislilaca koji su pod vidom različitog u suštini mislili samo jedno isto. Za nju bi to bila misao koja dolazi tek kao obećanje daleke budućnosti. Pitanja otvorena diskusijom: Hajdeger i feminizam, Hajdeger i fenomenologija, problem ’prisvajanja’ kod Marksa i Hajdegera, razlika, identitet i šta znači drugačije misliti, problem ’kraja’ i njegova metafizička pozadina.

U razgovoru pod temom Naseljavanje vremena uvodničar Ivan Radenković predstavio je kroz ukrštanje filozofije, umetnosti i nauke aktuelni fenomen tehnološkog iskustva koji se prelama na polju percepcije prostora i vremena. Glavna referenca u ovom pristupu jeste savremeni mislilac, Pol Virilio kod kojeg nalazimo jedan kritički prilaz fenomenu tehnologije. Percepcija se kao i mnogi drugi fenomeni promenila sa tehnološkim iskustvom današnjice. Pored čulne percepcije imamo tehnološku apercepciju, jednu negaciju percepcije, čija je je paradigma ekran. Ekran označava gubljenje klasičnih dimenzija prostora, mrvljenje percepcije, rušenje granica opažanja i gubljenje razlike između simulacije i predstave. Ovaj fenomen ima i svoju estetičku komponentu što je uvodničar pokazao analizirajući enformel i optičku umetnost u slikarstvu. Na osnovu vrlo uspelog povezivanja ove tematike sa fenomenologijom francuskog filozofa Merlo-Pontija diskusija koja je usledila razvila se u nekoliko pravaca, a osnovno pitanje koje je ostalo otvoreno jeste odnos vidljivog i nevidljivog, realnog i imaginarnog u ravni ekrana kao jedne vizuelne paradigme iskustva u savremenom tehnološkom okruženju.

        U pokušaju da se odredi mesto poetskog uvodničarka Maja Solar na poslednjem disputu u ovoj seriji predočila je jedan neesencijalistički i dekonstruktivistički pristup u razumevanju estetskih fenomena, a posebno književnosti. Atopoetilište, kako je glasila tema razgovora, sinonim je za bez-mesnost, nomadizam i pluralističke identifikacije savremenih poetika. Poezija je samo jedan oblik diskurzivne prakse, društveno i istorijski uslovljen, upleten i isprepleten sa drugim porecima i diskursima. Jedan od poredaka od kojeg je poetsko neodvojivo jeste poredak moći i politike, što nam otkriva polarizacija između centriranih merila umetničkog, dominantne kulturne paradigme i onoga što je odbačeno, potisnuto, neiskazano, što zauzima prostor margine. Polovi centar-margina suprotstavljaju se kao pozicija moći, hijerarhije i kanona naspram pozicije razbijenog subjekta, istoričnih i decentralizovanih vrednosti, umetničkog eksperimenta. Estetičke odredbe nemaju pravo na univerzalnost i večno važenje, one su fluidne i istorične. Poetsko se prema tome gradi kao jedan kolaž, mreža različitih poetika, oslobođena bilo kakve logike dominacije.

Kao plod međunarodnih kontakata  ''Gerusije'' i želje da se studenti upoznaju sa savremenim filozofskim tendencijama, takođe je u sklopu opisanih filozofskih dešavanja u Bunkeru u junu mesecu održano i predavanje o filozofiji jezika. Predavač je bio Kristijan Štraser sa Univerziteta u Pasau (Nemačka). U svom predavanju: Proper Names: A Problem in Philosophy of Language on je napravio jedan pregled savremene filozofske misli relevantne za pitanje odnosa između reči i imenovanih stvari. Na koji je način jezik povezan sa realnim svetom? Šta su ''prava imena''? Može li se nekako biti ''izvan'' jezika? Ova pitanja ne tiču se samo klasične problematike značenja, smisla i imenovanja, budući da semantika otvara i metafizička pitanja identiteta, nužnosti i istine. Povlačeći liniju od psihologističkog vezivanja imena sa predstavom stvari kod Džon Stjuarta Mila, preko Fregeovog razlikovanja smisla i značenja i problematizacije prazne oznake kod Bertranda Rasla, pa sve do kauzalne teorije Kripkea o imenima kao nužnim oznakama stvari, istaknuta je sva složenost postavljene teme, izražena jednim mogućim pitanjem: kako govoriti o jeziku unutar samog jezika?

Ovim se ispunio jedan period koji je trajao gotovo pola godine. Razmatrane su teme iz različitih područja. Osnovna preokupacija učesnika bila je da se otvore pitanja o kojima se danas kod nas malo priča, a čiji filozofski i društveni karakter ostaje  relevantan u svetskim okvirima. U planu je štampanje izlaganja i diskusija sa filozofskih razgovora kao i publikovanje tematskog zbornika radova o psihoanalizi. Moto ’Gerusije’  jeste otvaranje novih mogućnosti i perspektiva za promene u društvu. Ono što se u demokratskim zemljama razvija kao ’praksa demokratskog mišljenja’ nama danas pomalo nedostaje. Dolazimo iz jednoga sistema u kojem je glavna stvar bilo ’podređivanje’ starijem, iskusnijem, autoritetu. To je ostavilo najvećeg uticaja na naše institucije. Danas, promena treba da dođe sa te strane.

Sa druge strene, ono što je danas kao bauk prisutno u svetu,  to je cinjenica da su upravo institucije prestale da igraju neku značajniju ulogu. Institucije kao sredstva autoriteta i stabilnosti sve više se dovode u pitanje. Država je samo jedan primer za to. Dakle, ono što nam danas kao zadatak preostaje jeste, pre svega, izgrađivanje jednog drugačijeg sveta, čija osnova više neće biti zasnovana na ’podređivanju’. Ne postoji sveto. Iza njega se uvek krije neka priča, neki mit koji zahteva podređivanje, a tu priču tj. taj mit najčešće podupiru vojska i policija, ali ništa manje pravo i ekonomija, psihologija i pedagogija, ali i nauka. Zabrane, pa i one najblaže, su uvek imale katastrofalne posledice po one koji su težili da se razlikuju. Zato, naša aktivnost nije samo jedan zahtev za priznanjem i potvrdom sveta onakvog kakav on jeste,  već je to više jedan pokušaj da u njega uđemo sa nadom u neku promenu, sa nadom u postojanje drugačijega, sa nadom da se menjamo ali i da menjamo. Promena u beskonačno. U nedostatku boljih, prisvajamo to kao svoj poziv. Promene, na svim nivoima, u beskonačno, to je naš zadatak.

Beleške sa nekih disputa + diskusije u jednoj dzojsijanskoj formi ''stream of gerusia's consciousness'' možete pronaći na našoj staroj wiki stranici:  http://gerusija.wikispaces.com/